Kvalitetan san je od suštinske važnosti za normalno funkcionisanje čovjeka, jer je ključan za mentalni i fizički oporavak. Ljudi provode trećinu svog života spavajući, a izbor posteljine, posebno jastuka, igra presudnu ulogu u kvalitetu sna. Neudoban jastuk može uzrokovati umor, ukočenost i bolove, čime se smanjuje sposobnost za svakodnevne aktivnosti. Jastuci su korišteni još od drevne Mezopotamije, prije 7.000 godina, a tokom vremena razvijeni su različiti oblici jastuka od raznih materijala, kako bi se osiguralo da se spavači bude odmorni i spremni za novi dan, piše Tomislav Marković za AntenaM.
U Srbiji i Srpskom svetu dostupni su razni tipovi jastuka, uključujući anatomske, jastuke punjene perjem, memorijskom pjenom, prirodnim lateksom, svilenim, bambusovim, heljdinim ljuspicama, pamučnim, ergonomski oblikovanim, antialergijskim, jastucima sa efektom hlađenja i mnogim drugim. Opcije su gotovo beskrajne, pa se može pronaći jastuk za svaku vrstu spavača.
Poezija nakon Srebrenice
Osim klasičnih jastuka, postoje i polukružni okovratni jastuci za putovanja, koji pomažu da se izbjegne ukočenost tokom dugih vožnji. Na jednom takvom jastučiću od memorijske pjene dremuckao sam prošle sedmice, vraćajući se iz Graca u Beograd. Prethodne večeri smo u Forumu Stadtparku razgovarali o knjizi Mirnesa Sokolovića “Kann es nach Srebrenica noch Poesie geben?”, koju su na njemačkom prevele Dijana Simić i Silvia Stecher, a objavio Verlag Klingenberg.
Esej “Je li moguća poezija nakon Srebrenice?” završava Sokolovićevu knjigu “Izokrenuti durbin”, a njemačka verzija je obogaćena prevodima poezije o kojoj se raspravlja. U knjizi su zastupljeni avangardni i neoavangardni pjesnici koji su se trudili da kroz jezičke igre, eksperimentisanje i apsurd izraze raskol nastao nakon katastrofa 20. stoljeća, uključujući svjetske ratove i genocid.
Pesmarica sadrži stihove Monija de Bulija, Branka Ve Poljanskog, Dragana Aleksića, Đorđa Jovanovića, Vujice Rešina Tucića, Vojislava Despotova, Predraga Lucića, Miodraga Stanisavljevića, Almira Kolara Kijevskog i autora ovog teksta. Sokolović se bavi pitanjem kako pisati poeziju kada je jezik razbijen i kontaminiran, a stvarnost koju treba izraziti je neizreciva.
Čovek zeva poslije rata
Apokalipsa je donela prekid, prazninu i tišinu, slom svih utopija i kraj vere u književnost i kulturu. Potrebno je pronaći novi jezik za novu stvarnost koja je proizašla iz stradanja i genocida. Trebalo je suprotstaviti se nacionalističkom jeziku koji je pripremao zločine i genocid, i razbiti blok ustaljenih fraza koje su uništile kulturu i inspirisale na pokolje.
Na početku knjige Sokolović piše: “Poezija ne postoji tačno dva i pol desetljeća. Jezik je ostavši zakopan već dugo kod nas izgubljen, a potraga traje toliko, da se stiglo roviti po grobnicama. Od tog preturanja nastali su neki stihovi. Pjesme postoje kada same sebe izlažu nemogućnosti pjevanja.”
Na tom tragu i osećanju sveta nastala je i moja zbirka “Čovek zeva posle rata”, iz koje su uzete pesme za njemačko izdanje o poeziji posle Srebrenice. U toj knjizi pokušavam da govorim o neizrecivom užasu, o neljudskoj ravnodušnosti, o poeziji koja je služila u zlikovačke svrhe ili je pokušavala da sakrije krvave tragove, o praznini i ništavilu. Da bi se razložio dominantni jezik, bilo je neophodno aktivirati avangardnu tradiciju, kritičku i antinacionalističku, i udariti na retoriku genocida subverzivnim poetikama.
I krivi i dužni
Nije to samo moj problem, već i širi kontekst, jer taj raskorak između epoha i jezika postoji svuda gde se dogodilo neizrecivo zlo. O tome je govorila prevoditeljka Silvia Stecher u Gracu, objašnjavajući kako je avangardna književnost morala biti ponovo otkrivena da bi pisci uspostavili vezu s njom. To je posebno vidljivo u Austriji, gde su se od šezdesetih godina okupljali pisci koji su se borili protiv nacističkih kontinuiteta.
Po povratku u Beograd, razgovarao sam sa Svetislavom Basarom o temama koje ne možemo izbeći, o kulturi neodgovornosti i o tome kako se suočiti sa prošlošću kada nismo spremni da se suočimo ni sa sadašnjošću. Tribina je nosila naziv “I krivi i dužni”, inspirisana radom vizuelne umetnice Darije S. Radaković.
Zaglibljeni u devedesetima
Na bini se nalazio i njen rad u obliku zastave SFRJ sa natpisom “devedes’ prva, devedes’ druga” i tako redom, ali se niz ne završava sa “devedes’ deveta”, već se nastavlja do “devedes’ dvadeset šeste”. Ova simbolika ukazuje na to da smo zaglavljeni u devedesetima, u poricanju zločina i ravnodušnosti prema žrtvama. Ovaj rad će se nastaviti, dok ne prekinemo začarani krug zločina i negiranja.
U knjizi “Poeta destruktor” Mirnes Sokolović razmatra posledice holokausta i Drugog svetskog rata na književnost i jezik: “Književnost i jezik morali su otkriti kako komunicirati prekidom komunikacije i absurdima. Pjesnici su se morali ponovo naučiti jeziku, jer je nastala epoha šutnje, tišina potaknuta užasom zločina.”
U sličnoj situaciji našli su se i pisci posle Srebrenice. Svest o prekidu komunikacije i o potrebi da se predstavi nepredstavljivo, posebno je prisutna u radovima Darije S. Radaković, koja koristi konceptualnu umetnost za izražavanje teške stvarnosti.
Etnički čista posteljina
Jedan od upečatljivih radova Darije S. Radaković je “Etnički čista posteljina”, koji se sastoji od dva obična jastuka. Na jastučnici je ispisana reč “Srebrenica” multiplikovana do neprepoznavanja. Ovaj rad postavlja pitanje individualne odgovornosti prema zločinima počinjenim u ime kolektivnog dobra.
Šokantno je videti jastuk na kojem je hiljadu puta ispisana reč “Srebrenica”. Kako se može mirno spavati na takvom jastuku? Da li se spavač meškolji u snu? U Srbiji i Srpskom svetu, većina ljudi negira zločine i genocid, a kako izraziti tu ravnodušnost prema zlu?
Darija S. Radaković je svojim radom uspela da iskaže suštinu dominantnog stanja svesti u srpskim zemljama. Umetnost nam omogućava da vidimo ono što nije vidljivo na prvi pogled, otkrivajući zločine i užas koji se kriju iza prividne normalnosti.
Makbet je ubio san
Nakon što je ubio Dankana, Makbet kaže: “Spavati više nećeš, Makbet je ubio san”. Za razliku od njega, srpski svet mirno spava, čak i uz stotinu hiljada mrtvih. Zločinci mirno spavaju, okruženi porodicom, bez osećaja krivice. U umetnosti Darije S. Radaković ogleda se ta nepredstavljiva stvarnost, koja nas suočava sa sopstvenom odgovornošću za prošlost i zločine.
